Затвори оглас

Средином августа, после неког времена посетио сам иТунес продавницу. Уловио сам неке нове наслове, неке мање, а у колекцију су ми додата три филма која не могу а да не поделим. Сваки од њих има своје корене у различитом жанру, сваки је изузетно вешт као филмски стваралац, и на крају, али не и најмање важно, сваки од њих има не баш традиционалан начин причања и ритам. Почнимо са првим од њих, чешким Тобруком.

Ратни филм без патетике

Домаћу савремену кинематографију сам дуго избегавао. Де факто, дати филм обично мора да ме упозна, ретко ме нешто занима да „уђем у то“. (Не тврдим да је та моја незаинтересованост тачна, напротив, радије бих се постепено више фокусирао на чешку кинематографију.) А заправо, не знам ни зашто сам пустио да Мархоулов други редитељски покушај „побегне " тако дуго Тобрук од 2008.

На свом дебију, Лукавом Филипу, био сам у биоскопу пре дванаест година, он се прилично добро забављао, мада признајем да би му се можда више допала сцена него платно. Управо супротан је случај са Тобрук. Он га има визуелни, који, пак, заслужује биоскоп. Нажалост, видео сам га само на ТВ екрану, иако прилично велики иу Фулл ХД резолуцији. Али чак и са овим условима ја Тобрук веома пријатно изненађен. Мада... можда не би требало, ипак, иза камере је био Владимир Смутни, чији је рад, на пример, у драми Леа или в Кољу Сматрам то изванредним.

[иоутубе ид=”нУЛ6д73мВт4″ видтх=”620″ хеигхт=”360″]

V Тобрук потврдио своју светску класу. Композиција је у стању да се носи са детаљима ознојених, изнервираних/бесних или уплашених и досадних лица чешких војника, као и великих јединица. То су оне које најбоље карактеришу филм, јер се пространство афричке пустиње може описати у целини, као и (у извесном смислу парадоксалне) клаустрофобије. Чак и својом величином, простор затвара јунака (и посматрача). То га троши. Већ зато што се нигде не види ивица и референтна тачка која указује на наду или спас.

Тама иде руку под руку са празнином (не само пустињама), већ и де фацто догађајима. Није да филм нема о чему да прича, али Мархул је одлучио да ухвати аутентично расположење у логору и током битака. Његов ратни филм свакако нема поређења са традиционалним акционим филмовима, где ми као гледаоци можемо да уживамо и да се напрегнемо и идемо све до великог финала са уграђеном драматуршком градацијом.

Тобрук, који због тога може разочарати многе, састоји се од неколико епизодних сцена, велика већина без икакве акције. Она плете мрежу сати и дана у којој доминирају чекање, конфузија, ситничавост. Али галама која настаје чим непријатељ почне да пуца на војнике све је упечатљивија. Узгред, апсолутно кључна (а можда и најзанимљивија ствар у филму) је драматуршка и редитељска одлука да се ово „отуђење“ унапреди до крајности где заправо уопште не видимо непријатеља. Наши јунаци баш и не знају смисао борбе (немају га) и неће ни приметити онога ко жестоко пуца на њих.

Тобрук било би добро да у њему нема успорених снимака, који се противе поменутом концепту, ипак је лепо што је Мархул заправо направио филм који није за публику – његов ритам и чињеница да се не клади на патетика и нека разјашњена драматуршка структура приче, окуси само мале делове нас, међутим, то се не може узети као бољка. (Напротив.)

Можете погледати филм купити у иТунес-у (6,99 € у ХД или 4,49 € у СД квалитету), или изнајмите (3,99 € у ХД или 2,29 € у СД квалитету).

Теме:
.